Gufo Wear na Sajmu venčanja u Novom Sadu

  • Autor Dragana Dragana
  • Kategorija Vesti
  • Objavljeno 16.02.2017

Biljana Dostanić je napisala simpatičan tekst o svom viđenju venčanja i iznela svoje utiske o Sajmu venčanja u Novom Sadu, na kom je po prvi put Gufo Wear predstavio svoje venčanice. Nadamo se da ćete uživati.

 

Nikad ne reci nikad! Najčešće tu rečenicu dobijem kao odgovor kada kažem da ne želim da se udam. Tu odluku sam donela davno. I sve moje bitne odluke uglavnom su nepokolebljive. Bar do sada su bile takve.  I sada, sa 40-ak i kusur godinica i dalje ostajem pri tome i smatram da nisam pogrešila. Jer, za ljubav svadba nije potrebna.

 

Kao što je većina devojčica maštala da što pre poraste i obuče venčanicu (mada mi nikada nije bilo jasno ko je to tako zaključio i presudio da je to većina),  tako ja upravo nisam maštala o tome. Ni haljine nisam preterano nosila, ponekad ih obučem jer su praktične, ne doživljavam sebe kao preterano ženstvenu osobu (osim kad se tako osećam ). I da, smatram da haljina i ne određuje ženstvenost. A tek venčanica...


Ali...

 

Zatekoh se jednog vikenda u Novom Sadu. Sretoh se s prijateljicom iz Tivta koja je već neko vreme tu boravila poslom. Predloži ona meni da svratimo do „Spensa“, kaže ima Sajam venčanja, pa onako, iz zezanja da vidimo šta ima.


I onda dođem na ideju – hajde da napravimo eksperiment. Da vidimo, da li će se u meni javiti želja za udajom ako probam venčanicu. Jer, kažu mnoge žene, to je poseban osećaj. Ja onako odlučna u svom stavu da nema šanse da se to desi, obiđoh jedno dva kruga čisto da osmotrim šta tu sve ima osim, naravno, venčanica.

 

Gledam one venčanice, gledaju one mene, nema reakcije nikakve. Kaže moja prijateljica da gledanje i probanje nije isto, da moram da je obučem, sigurno će se bar nešto malo promeniti. Hoću, naravno, ali ne bih nenašminkana, bar nek ugođaj bude potpun.


To je bar lako, šminkanje volim i naiđosmo na ljubaznog šminkera Petra Kostića i zamolismo da nam pomogne. Divna Maja Gvozdić iz Petrovog tima odlično je odradila posao. Diskretno i primereno mojim godinama. A i „činu“ za koji se spremam.

 

Proba može da počne.
Ne znam tačno kako sam se odlučila gde prvo da probam, jer od blještavila i beline sve haljine su mi na trenutak delovale isto. Ugledah jednu koja mi nije delovala previše „nabudženo“ i kitnjasto, elegantna, a i činilo mi se da bih ovako malo debeljuškasta mogla da uđem u nju. Zbog toga i nisam želela da probam one tipa „sirene“. A ljupka vlasnica se složila sa mnom. Valjda žena koja oblači mlade to najbolje zna.

 

Mislim se, obučem časkom haljinu kao i svaku drugu i to je to. Dadoše mi krinolinu (nisam znala da to ide), pa shvatih, nije to baš tako lako, samo obučeš. To je jedino što sam sama obukla. A venčanicu nema šanse sama. Još našminkana. Pomislih, samo mi još fali da je umažem. Ali tu uskoči divna Marija iz salona i kreće:


Zvučalo mi je da zna šta radi. I znala je. Očas posla uplivah u haljinu. Ali osećaja nekog specijalnog nema. Izlazim iza paravana, nevešto, vrtim se, ne znam da hodam u venčanici jer dužu haljinu nisam u životu obukla. Krećem unazad a Maja mi reče da se u venčanici nikad ne kreće nazad.


Vidim neki ljudi koji su tu bili takoreći zadivljeno me gledaju, a ja nemam pojma zašto, pa videli su me i malopre...  U tom trenutku jedan gospodin staje ispred mene, kleknu... Pomislim, ovaj se sprda sa mnom. I to mu i kažem. Čovek se malo zacrveneo bi mu neprijatno, neprijatno i meni. Kaže mi da nisam ista osoba od pre 15 minuta i da se oglednem. I kaže da to nije uradio da bi me zaprosio nego da bih shvatila kakva je promena nastala.


A ogledalo... Čitavu sekundu je trajao moj zapanjeni izraz lica. A onda je osmeh od uva do uva rekao:


- Spremna sam za Holivud ili da budem gošća na dodeli Oskara.

 

Ipak, nije bilo reakcije „spremna sam za udaju“. Ali ova moja reakcija promenila je donekle mišljenje s početka priče da sebe ne smatram previše ženstvenom i da haljina to ne može učiniti. I te kako može!

 

S obzirom da mišljenje o udaji promenila nisam, rešim da probam još neku venčanicu.
Venčanica je lepa, ali ja sam bila prilično skeptična da će mi pristojno stajati. Ipak, korset, mislim se nije to za mene, ništa slično nisam nosila. Krećem na presvlačenje, opet krinolina, opet ruke gore, obukosmo venčanicu. Da budem preciznija, samo smo je navukle...


Ali kreću moje muke. Ova se pertla pozadi. Tri dame su se svojski trudile da je zapertlaju. Te uvuci stomak, te udahni vazduh. A ja se mislim – kako mlade izdrže duže od pet minuta u venčanici?! Ipak, vidi se da ove dame znaju šta rade i uspeše i mene debeljuškastu da utegnu.

 

Sad već malo slobodnije koračam ka ogledalu, doduše štikle me ometaju, ali reakcija ponovo sjajna.

 

Ne, neću da se udam. Nego shvatim da mi i ova lepo stoji. Doduše, kao što sam pretpostavila, malo previše gore otkriva, ali Danijela ima spreman odgovor i za to. Dodala je jedan deo od čipke i to je bilo to!

 

Spremna sam za bal na nekom bečkom dvoru! To je bila moja prva reakcija na ovu venčanicu. Kaže mi momak koji je fotografisao da već vešto i poziram. Ha, trebalo je obući dve venčanice da bi se to naučilo! A onda je Danijela  dodala i veo. A odraz u ogledalu mi je delovao veoma bajkovito. I opet ženstveno. Kao neka dobra vila iz bajke.    

 

Umor me je polako stizao, ali želja za udajom nikako 
Sve u svemu, reših da probam još jednu haljinu, pa šta bude. Naiđoh na neobičnu kreaciju Maje Pantović iz modnog studija „GUFO wear“. Ona sama ručno oslikava haljine (i druge odevne predmete). Izbor je pao na jednu slatku haljinicu. Činilo mi se da ovde pomoć u oblačenju neće biti potrebna, ali ipak jeste.

 

Inače, primetila sam i da su dame iz svih salona u kojima sam probala venčanice izuzetno drage i ljupke, spremne da ublaže preveliki stres koje je svaka mlada koju sam tamo videla imala, i koje su mame, strine tetke, drugarice i druga pratnja na probama dodatno pojačavale. Rekla bih čak da deluju psihoterapeutski.


Ponovo mi kroz kroz glavu prolazi priča mlade i 100 venčanica posle kojih još nije mogla da se odluči ni za jednu. Ne znam da li je ona izuzetak, ali mnogo njih mi je reklo da su na keca odlučile koju će obući.


Ipak, posle skoro četvoročasnovnih proba svega četiri venčanice ja sam bila prilično iscrpljena.


Sve u svemu, bilo je ovo jedno vrlo interesantno iskustvo. A da li je eksperiment uspeo? Da li nešto promenilo? I da i ne.


- Moj početni stav o tome da se ne udajem nije se promenio. Odelo ne čini čoveka, tako da me venčanica nije pretvorila u buduću mladu


- Probuđena dodatna ženstvenost je najprijatnije iznenađenje za mene. Sigurna sam da ću malo češće nositi haljine, a boga mi i čipku čiji ljubitelj nisam preveliki bila. Spremna sam za „Oskara“ i  bečki valcer


-I naravno, ono najvažnije, za ljubav nije potrebna svadba kao dokaz.

 

U susret predstojećem Danu zaljubljenih, od srca svima želim da vole i budu voljeni. I budućim mladama da se previše ne stresiraju oko venčanica, izbor je veliki, a u svakoj će biti najlepše. A mladencima – srećno!


 


Zahvaljujem se salonima venčanica (redom) „DAR“, „Pepeljuga“, „GUFO wear“  i „Handmade Maja“ „Kostić Hair studiju“.

 

P. S. Ako zaživi ono „nikad ne reci nikad“, i za nekih 20-ak godina ipak promenim mišljenje i rešim da udam, svi ste pozvani!




Komentari

Nema komentara. Ostavite prvi komentar.